Шта предати машини, а шта задржати за себе

Недељу дана пред славу, у сваком домаћинству постоји подела посла коју нико никада није записао, а сви је знају напамет.

Има послова које домаћица даје свакоме ко се понуди. Понуди се комшиница, па добије да очисти прозоре. Понуди се син, и добије усисивач. Понуди се муж, па добије списак за продавницу и строго упутство да не импровизује. А има послова које домаћица не даје никоме, па макар се на вратима појавио кувар са две Мишленове звездице. Сарма мора да се завије само њеном руком. Распоред за столом и ко седи поред кога неће поверити ни рођеној сестри.

Она не смишља ову поделу посла сваке године изнова. Она је зна. Никада није ишла на курс делегирања, и никада није чула ни за какву матрицу приоритета, али за сваки посао у кући пресуди у секунди: даће га другоме или неће. За ту одлуку јој не треба ниједан разлог који би умела да изговори наглас. Године искуства и покоја упропашћена слава довеле су њене одлуке до савршенства и зато њену процену нико у кући не доводи у питање.

За посао који радимо и од којег живимо, ову поделу већина нас никада није направила. Нисмо ни морали. Деценијама се није појављивао нико ко би се озбиљно понудио да нам помогне. Онда се појавила машина која нам се нуди за све: да пише, рачуна, сажима, преводи, одговара на мејлове, прави табеле, па чак и да размишља уместо нас.

Тек овде се види колико нам сада та подела посла недостаје.

Питање које данас себи највероватније постављате је: где вештачка интелигенција може да ми помогне у послу који обављам? А да бисте на то питање одговорили, морате да урадите нешто што вероватно никада нисте: да свој посао раставите на делове и анализирате који делови посла вас замарају, а за које делове посла сте цењени и незамењиви, јер умете нешто што други не умеју.

Две крајности за истим столом

Кад причамо о увођењу вештачке интелигенције у радне токове, фирме обично упадну у једну од две замке: једни би да аутоматизују све, док други тврде да се код њих не може аутоматизовати ништа. Исте замке постоје и на нивоу појединца, па су и последице непосредније.

Једна крајност је када појединац мисли да машина може све да уради, и тада делегира посао редом, па и оно по чему га цене. То је, рецимо, случај када продавац препусти машини да пише поруке његовом најважнијем купцу, и то оном који га зове зато што му верује. Аналитичар пусти машину да из података извуче закључак, па тај закључак прода као свој, иако га није детаљно прочитао. Такав човек преда машини баш онај део посла због којег га је фирма запослила и због чега га и даље држи на послу.

Други случај иде у супротну крајност. Реченицу „код нас то не може да се имплементира, јер је наш посао специфичан“ чуо сам толико пута да кад клијент почне са првим делом, ја је често завршим, на изненађење клијента. Човек који има овакво мишљење, из принципа ручно прекуцава табеле, двадесети пут пише исти допис и троши сате на посао који не тражи промишљање, него само присуство. Тај принцип га кошта неколико сати недељно, и нико га за тај принцип не цени више.

Обе крајности праве грешку на исти начин, јер суде о занимању у целини. Граница, међутим, не раздваја занимања. Она пролази кроз свако занимање понаособ, и преко сваког радног стола у канцеларији. У сваком послу постоје задаци који су одавно зрели за машину и задаци које не смете испустити из својих руку.

Тријажа служи да их разликујете, и за њу вам треба списак свега што радите у једној радној недељи и мало искрености према себи док читате тај списак.

Пре него што нешто предате

Најједноставнија провера гласи: да ли за тај задатак постоји јасан критеријум за добро урађен посао? Прозор је чист или није, ту нема расправе. Табела је тачна ако се слаже са изворним документом. Али „добра процена ризика“ или „мејл који неће увредити клијента“ немају критеријум који може да се запише; он живи у искуству и у интуицији. Ако не умете унапред да опишете како изгледа добар резултат, тада машини не дајете задатак на извршење, јер нећете имати по чему да проверите шта вам је вратила. Добићете нешто што убедљиво личи на завршен посао, а код AI-а је управо то опасно: лош резултат често не изгледа лоше.

Друга провера тиче се времена. Колико брзо можете да приметите грешку?

Постоје грешке које видите за пет секунди: лош превод мејла упада у очи пре него што стигнете до дугмета „пошаљи“. И постоје грешке које откријете тек за пет недеља: погрешан ПИБ у систему исплива тек кад стигне опомена, а погрешна цена у понуди тек кад уговор већ буде потписан или кад треба да направите фактуру. У првом случају машина може да погреши јер сте ви ту да приметите грешку. У другом случају њена грешка путује кроз систем недељама, уредно смештена у табелу која изгледа сасвим у реду. Задатак код којег се грешка тешко примећује и скупо наплаћује никада се не даје машини, ма колико досадан задатак био.

Треће питање не личи на претходна два, зато што не говори о задатку него о вама: да ли вас баш тај задатак чини вредним у очима оних за које радите и који вас плаћају?

Ако шеф или клијент ваше име везују за тај део посла, машина ту може да асистира тако што ће да припреми терен и понуди прву верзију, али никако не сме да преузме. Оног дана кад тај задатак у целини предате машини, са њим ће можда отићи и разлог зашто вас фирма уопште држи на послу.

Референт набавке и његове три гомиле

Да видимо како ово ради у пракси. Референт набавке у домаћој фирми опише свој радни дан и сваку ставку свог посла пропусти кроз ова питања. Добиће одговоре разврстане у три гомиле.

Прекуцавање ставки из три пристигле понуде у једну упоредну табелу може одмах да иде машини. Критеријум је јасан: или се слаже са оригиналом или се не слаже. Грешку можете да приметите за мање од минута. И никога у фирми неће занимати ко је саставио табелу, него само да ли је она тачна. Исто важи за сортирање документације по тендерима и за мејл којим се од добављача тражи допуна папира. То су послови комшинице и усисивача: ко се понуди, тај их и добије.

Друга гомила иде машини, али уз обавезну проверу. Сажетак тендерске документације од четрдесет страна. Нацрт упоредне анализе четири пристигле понуде. Прва верзија извештаја за директора. Критеријум постоји и јасан је, те машина може да уштеди сате, али грешка уме да се сакрије у деветнаестој реченици, па се сваки резултат чита и проверава с оловком у руци пре него што га пошаљете даље. Машина ради, а човек проверава. Ту не сме да буде компромиса.

Садржај треће гомиле никада не иде машини. Процена да ли добављач који је двапут закаснио са испоруком заслужује трећу поруџбину. Преговарање о цени с човеком кога знате десет година и чијем „може, може“ не верујете ни секунд. Одлука коме иде уговор када су две понуде на папиру исте, а ви знате, из искуства које нигде није записано, да иза једне стоји фирма која ће испоручити, а иза друге фирма која ће се правдати. На овим проценама се овај референт набавке разликује од сваког другог референта набавке. Због одлука заснованих на његовим проценама, фирма га заправо држи на послу и плаћа.

Упозорење

Е, сад. Оно што делегирате машини мораћете и даље умети да урадите и сами. То није нека морална поука него практично осигурање за вас: једино тако моћи ћете да препознате дан кад машина почне да греши. Референт који три године није прочитао ниједан тендер од корице до корице, једног дана неће умети да провери ни туђи сажетак. Шта се дешава с вештином која се годинама не користи? То је тема за себе и заслужује засебан текст.

Вештине о којима се иначе највише прича, као што су писање промпта, конструкција контекста, терање модела на искреност, са овим списком добијају оно што им обично недостаје: мету. Све оне одговарају на питање како се с машином разговара. Ниједна не даје одговор на питање о чему.

Домаћица са почетка приче своју поделу никада није записала, а зна је боље него што ми знамо своју. Зато, мој предлог вама за понедељак је да узмете папир и оловку, и запишете све што сте радили у прошлој недељи, сваку ставку. Затим провуците ставке кроз три питања и направите своје три гомиле.

Претпостављам да ће вас изненадити колико је прва гомила велика. Мене јесте.