Кад један AI пише, а други чита

Последњих месеци све чешће се дешава да ми колеге, са којима радим на неким пројектима, било у бизнису или у образовању, пошаљу предлоге или анализе које је написао неки алат вештачке интелигенције. Све је прегледно и уредно написано, без иједне словне грешке. То су слични одговори и аргументација какве и сам добијем када алату задам сличан задатак. Да се разумемо, неке колеге напомену да су радиле уз помоћ AI-ја, а неке колеге то и прећуте. Не замерам, јер смо још увек у тој фази – кријемо да користимо AI.

Раније сам овакве предлоге и анализе читао од прве до последње речи, пажљиво, као што читам сваки предлог и анализу својих колега. У последње време, када препознам да је текст написан уз помоћ AI-ја, неколико пута сам урадио оно што, претпостављам, ради све више људи: прослеђујем такве текстове свом AI алату и тражим анализу, јер из таквог текста не могу више тачно да препознам шта је у њему колегин допринос. Мој AI прочита текст који је написао колегин AI и врати ми три, четири пасуса о добрим и слабим странама предлога.

То ми се десило и синоћ. У току радног дана, док радимо, јуримо рокове, решавамо проблеме, покушавамо да будемо креативни, немамо баш много времена за размишљање о томе зашто, већ само како. У тишини радне собе, након што сам добио одговор мог AI сарадника Клода, синуло је питање: ако машина напише предлог, и машина га прочита и оцени, где смо ту ми? Шта је нестало?

Први одговор који ми је пао на памет био је да је нестао човек.

Док сам писао овај текст, схватио сам колико је овај одговор, у ствари, погрешан.

Шта је било у паковању?

Текст који сам добио те ноћи од колеге никад није био циљ наше комуникације. Био је само паковање. У њему је стигао његов суд о проблему и његова спремност да иза тог суда стави своје име. Стигло је и нешто што до сада нисмо наглас хтели да признамо, а то је потрошено време. Кад неко утроши три дана на размишљање и писање предлога, то је знак да му је стало. С друге стране, AI је паковање учинио бесплатним и одједном је изашло на видело шта је у пакету. Понекад је то био суд, а понекад једно велико ништа.

Ако текст напише машина, прочита га машина, а нико успут не примети разлику, можда за тај посао човек никад није ни био потребан. Део онога што смо звали интелектуалним радом био је само ритуал. Слали смо једни другима документе које нико није морао да пише, да би их неко други одложио у фасциклу. Тај ритуал је старији од AI-ја. Машина му је само скинула маску.

Ево како то можемо да видимо у пракси. На састанку расправљамо о документу од четрдесет страна. Неко од колега може да постави питање на које у документу нема одговора, на пример шта радимо ако главни добављач не успе да испоручи робу за 15 дана. Аутор који је доставио документ о којем разговарамо ћути. Раније је требало три дана да се такав документ направи, па је бар неко у међувремену морао да размишља о свим могућим и немогућим опцијама. Сада је документ готов за пет минута, а размишљање смо прескочили.

Уместо одговора „нестао је човек“, појавило се питање: да ли сам ја додао нешто или је текст прошао кроз моје руке неизмењен? Ако сам донео одлуку или ставио потпис који нешто значи, ту сам. Ако тога нема, био сам само преносилац туђег текста много пре него што се појавио ChatGPT.

Ту лако можемо да побркамо две ствари: обављање посла и ношење одговорности. AI агент може да договори услове уговора, и неки то већ раде међусобно, без нас. Али кад се уговор не спроведе, AI агент не може да стане пред суд, нити пред клијента који је изгубио новац. Тамо се и даље тражи да стоји име човека. Човек ће, за сада, остати на почетку и на крају посла: на почетку ће одлучивати шта је уопште проблем и да ли га вреди решавати, а на крају ће или дати или неће дати свој пристанак предложеном решењу и преузеће ризик те своје одлуке. Управо тај ризик и тај уложени труд представљају вредност коју сада губимо из вида, а историја економије нас учи шта се дешава када се та видљивост изгуби.

Тржиште лимуна

Економиста Џорџ Акерлоф је 1970. описао тржиште половних аутомобила на коме купац не уме да разликује добар ауто од „лимуна“ (lemon, тако Американци зову кола која се покваре чим изађу из дворишта). Када не може да примети ову разлику, купац ће понудити просечну цену, па се власници добрих кола повлаче са пијаце јер им та цена не одговара, и тада на пијаци остају само лимунови. Долази до урушавања поверења, и то без иједног преваранта; довољно је само да се не види разлика. Џорџ Акерлоф је за овај рад добио Нобелову награду.

Писани предлог је деценијама помагао наручиоцу да уочи разлику коју пре почетка посла није могао да види. Да би понуђач уверљиво изложио шта је разумео, шта предлаже и како ће посао обавити, морао је да уложи време и покаже да познаје материју. Добар предлог понуђача није био гаранција доброг рада, али је наручиоцу давао основ да процени с ким има посла. Уз то, онај ко је ставио своје име испод предлога стављао је на коцку и своју репутацију.

AI је укинуо труд који тексту даје тежину.

Замислите наручиоца у Србији којем на тендер стигне десет понуда, и свака је написана као да ју је саставио најбољи консултант у граду. Имају исту структуру текста и исте реченице о „холистичком приступу“ и „синергији“. Како ће тај наручилац знати да разликује фирму која стварно уме да изведе посао од оне која је прошлог понедељка уписана у АПР, а у уторак већ има методологију рада на тридесет страна? Пред нашим очима дешава се процес у којем нестаје јефтин и једноставан начин да направимо разлику између озбиљног кандидата и сналажљивог кандидата. Оно што се на пијаци половних аутомобила десило купцима, ускоро ће се десити наручиоцима: кад не буду могли да примете разлику, наручиоци ће буџетирати просечну цену, и тада ће озбиљни понуђачи да се повуку са тржишта на којем их нико не разликује од понуђача који за цену коју нуде не могу да испоруче тражени квалитет.

Наручилац ће, наравно, морати нешто да уради по овом питању. Тражиће референце, зваће претходне клијенте, доћи ће да види радионицу, тражиће кредитни рејтинг и сл. Радиће све оно што је понуђач некада радио уместо њега, само ће то сада бити скупље и спорије. Понуда која је направљена пре појаве AI-ја била је јефтина провера за наручиоца. Кад јефтине провере престану да функционишу, вратиће се оне скупље.

Кварцни сат

Труд ће се више ценити управо зато што га није лако уложити, а посебно када је AI на располагању. Када су се седамдесетих година појавили јефтини кварцни сатови, свако је могао да има тачан сат за мало новца. Швајцарску часовничарску индустрију то је тешко погодило, али је механички сат опстао као знак престижа. Ролекс данас кошта много више од обичног кварцног сата, мада тај јефтинији сат може и тачније да показује време. Људи ту цену не плаћају само да би знали колико је сати: и сама цена говори нешто о ономе ко сат носи.

Слично би могло да се деси и с људским трудом. Изабраћемо састанак лицем у лице уместо да размењујемо мејлове. Направићемо белешку исписану руком на маргини понуде. То ће више говорити о времену и пажњи које је неко лично уложио. Када толико тога може да се препусти AI-ју, одлука да неки посао урадимо сами постаће видљив знак пажње, а можда и луксуз.

А ту може да се крије и замка, јер иста фирма која донесе овакве одлуке мора и да користи AI, иначе ће је прегазити конкурент који га користи и једнако је паметан. Уложен труд је инвестиција тамо где је важно поверење: писмо кључном клијенту или одговор на приговор о квалитету робе. Уложен труд ће бити трошак када треба направити табелу, извештај, превод или првих десет нацрта који ће ионако, у процесу обраде, бити прерађени неколико пута до финалне верзије.

Ускоро ће свако знати да користи AI и то само по себи више неће бити посебна вештина. Важније ће бити да умете да процените када посао тражи ваш лични труд, а када би било глупо да се одрекнете помоћи AI-ја.

Зато мислим да колегама треба поставити другачије питање. „Да ли си ово писао уз AI?“ не открива ништа и само тера људе да прећуте. Много више говоре њихови одговори на питање шта су додали: које су питање поставили, који су одговор одбацили и зашто, шта знају о овом клијенту што машина не може да зна. Ко има одговор на ова питања, биће ваш сарадник, без обзира на то колико је текста написао AI.

Па да не прећутим и ја. Овај текст је писан уз AI.

Како је настао овај текст?

Текст је настао на основу мог искуства са почетка текста и питања која су из њега произашла: хоће ли AI агенти радити без нас и које ћемо вештине изгубити у том процесу. Клод ми је у једном тренутку понудио одговор који се данас наводи у свим текстовима о AI агентима: да ћемо изгубити вештине које се стичу радећи „средину“ посла. Одбио сам га и потражио боље објашњење.

Клодове су идеје да је текст само паковање и да је део интелектуалног рада био ритуал. Ту сам се сложио. На моју констатацију о губитку поверења и тражењу аналогије у историјском контексту дао је предлог о Акерлофовом тржишту половних аутомобила и причи о лимуну, што ми се допало да наведем као оквир појаве о којој пишем.

Додао сам пример са састанка на којем аутор ћути кад га питају за добављача који касни. Објаснио сам како тржиште лимуна ради и применио га на тендере у Србији, уз фирму уписану у АПР прошлог понедељка и скупе провере које се враћају кад јефтине престану да раде. Проширио сам причу о сату и додао део о замци, где лични труд постаје инвестиција, а где трошак.

Да ли је то довољно да се потпишем испод овог текста, процените сами. Ја сам се потписао.