Зашто кријемо да користимо AI?

Сведоци смо једног чудног позоришта у домаћим фирмама последњих годину дана. Стиче се утисак да се вештачка интелигенција користи све више и више, како приватно тако и пословно. Користи је колегиница из маркетинга да напише оне „инспиративне“ објаве за LinkedIn или Instagram. Користи је програмер да дебагује код који га мучи више од три дана. Користи је комерцијалиста да направи презентацију за нови производ. Користи је чак и директор да састави емотиван говор за прославу годишњице фирме. Али о томе се ћути. Влада нека врста завере ћутања, као да смо сви чланови неког тајног друштва или, још горе, као да радимо нешто недозвољено, нешто „испод жита“.

Недавно истраживање компаније Anthropic потврдило је оно што сви осећамо: већина људи осећа стид или страх да призна да користи AI у послу. А то је онај људски и културолошки проблем који код нас на Балкану има посебну тежину. Зашто се кријемо? Зашто осећамо кривицу јер смо посао од осам сати завршили за два сата уз помоћ AI алата?

Мислим да корен тог страха лежи у начину на који смо васпитани да вреднујемо рад. Наследили смо тај тешки менталитет где се вредност мери залагањем, знојем, муком и временом. „Да се види да си радио“, говорили су нам. Ако ниси уморан или не изгледаш уморно на крају дана, као да ниси ни радио. У таквом систему вредности, AI заиста може да делује као да смо забушавали на послу. Делује као да „хватамо кривине“. Ако машина уради део нашег посла, шта онда остаје од наше вредности? Да ли смо ми онда само преваранти који примају плату за туђи (машински) рад?

У нашој пословној култури, овај проблем је додатно изражен због једне добро познате чињенице: ефикасност се овде ретко награђује слободним временом или бонусом. Награђује се, па, углавном новим послом. Свако ко ради у српској фирми зна за то неписано правило: ако завршиш свој посао до поднева, нећеш ићи кући, нити ћеш добити тапшање по рамену (у ствари добићеш га првих неколико пута, док се и ти и твој претпостављени не навикнете на нову реалност твоје нове и побољшане продуктивности). Најгори случај је да ћеш, на крају, добити и део посла колеге који је спорији.

Зато запослени ћуте. Користе AI да заврше посао брзо, а онда остатак времена симулирају радну активност, премештају иконице по десктопу, одговарају на небитне мејлове, гледају онлајн продавнице, ћаскају преко десктоп Вибер апликације, само да би изгледали заузето. То је наша верзија „сиве зоне“, јер сви знамо шта се дешава, али нико не жели да буде први који ће рећи: „Људи, ја ово завршавам за сат времена користећи AI алат, хајде да видимо шта ћемо са остатком дана.“

Ова тишина нас кошта, и то много више него што мислимо.

На првом месту, знање се не преноси. Замислите да у вашој фирми седи неки Мика који је открио ефикасан начин да аутоматизује досадне извештаје уз помоћ вештачке интелигенције. Уместо да то подели са тимом и да свима олакша живот, Мика ћути као заливен. Чува своју тајну јер се плаши да ће, ако открије како то ради, постати замењив или да ће му шеф натоварити још десет клијената. Тако имамо апсурдну ситуацију да у истој канцеларији један човек лети авионом, док други и даље гура бицикл узбрдо, а нико не сме да проговори о проблему.

Стварамо генерацију професионалаца који живе у константној анксиозности. Када сваки дан на послу морате нешто да кријете, то троши менталну енергију. Осећате се као преварант. Плашите се да ће неко открити да ваш феноменалан извештај није плод ваше несанице, већ доброг промпта. Уместо да будемо поносни што смо научили да користимо виљушкар и што више не носимо џакове на леђима, ми се кријемо.

Овај проблем ће можда моћи да се реши некаквим правилником о употреби вештачке интелигенције који ће написати правна служба, али право решење ће доћи када променимо дефиницију „поштеног рада“.

Морамо, као менаџери и власници бизниса, а пре свега као колеге, да престанемо да гледамо на „муку“ као на неопходан део пута до успеха. Ако је циљ написати квалитетан код, кога брига да ли је писан „пешке“ или га је генерисао AI агент за кодирање, па га је човек проверио? Ако нам је циљ да имамо задовољног клијента, да ли је заиста важно да ли је мејл смишљан три сата или три минута?

Свака технолошка промена до сада је само мењала природу наших обавеза, и ретко их је потпуно укидала. Па ипак, постепено одустајање од ове тренутне „игре жмурки” делује као нужан предуслов за било какав смислен разговор о организацији посла. Тек када, можда, престанемо да меримо сопствену и туђу вредност искључиво кроз призму утрошеног времена и видљивог умора, моћи ћемо објективније да сагледамо шта заиста представља онај преостали, суштински људски допринос у аутоматизованом систему. До тада, ризикујемо да останемо заробљени у необичном апсурду: користимо најнапредније AI алате данашњице, само да бисмо купили време за одржавање привида да и даље радимо на исти начин као пре пет година.