Зашто не касните за AI-јем онолико колико мислите

Постоји једна врста притиска коју је тешко објаснити речима, а сви сте је сигурно осетили. Кад отворите неког AI чет-бота и поставите питање, добијете углавном пристојан одговор, мало размислите о њему и о томе како би било добро да можете да добијете бољи одговор, затворите апликацију, и остане вам негде у стомаку туп осећај да нешто пропуштате. Да можда касните. Да негде, неко ко обавља сличан посао вашем, то ради уз помоћ вештачке интелигенције и да је испред вас у свему.

Знам тај осећај јер га и сам имам. И то неретко. Упркос томе што се бавим AI-јем сваког дана, и даље понекад затворим лаптоп са утиском да ми је нешто промакло и да не стижем све да испробам и савладам нове АИ алате.

AI системи који су пре три године једва могли да саставе три смислена пасуса, данас могу да положе правосудни испит. За само неколико недеља добијете десетине најава које звуче као да је парадигма рада већ промењена. Нови AI модели, нови рекорди, нова улагања, нова обећања да ће све бити другачије.

Из свега овога можемо лако да извучемо један сасвим логичан закључак: каснимо. Не стижемо.

Овај закључак, колико год нам звучао убедљиво, почива на погрешном поређењу. Поредимо наше кретање кроз посао и живот са брзином система који никада није ни прављен по мери човека који има састанке, мејлове, децу, главобољу, рокове.

Да видимо како све то заиста изгледа.

Договор на реч, уговор на папиру, промена на терену

У српском пословном окружењу постоји једно неписано правило које сваки директор, сваки руководилац и сваки извршилац познаје из личног искуства. Некад је довољно једно поподне и једна кафа, можда ручак, да се две стране договоре. На нивоу визије и на нивоу намере, ствар је готова за сат времена. Једна страна каже „идемо“, друга каже „важи“, и у том тренутку, у главама оба учесника, пројекат је практично завршен, и то „на реч“.

Али онда долази други чин, онај мало мање пријатан: шта је стварно договорено, шта су чије обавезе, понуде, цене, предлози уговора, адвокати, сагласности, тумачења, усклађивање, нова тумачења, па још једно усклађивање, провера и овера код нотара. Оно што је на реч завршено за сат времена, да би се ставило на папир, може да потраје месец дана, а за озбиљне, високо ризичне и финансијски велике уговоре може да потраје и и неколико месеци.

На крају, долази најспорији део. Оно што је договорено и што је потписано сада мора да се спроведе у пракси, на терену, са људима и њиховим навикама. Неко ће морати да промени начин рада. Неко ће морати да научи нови алат. Неко ће морати да прихвати нову процедуру која му иде на живце. Неко ће морати да промени посао. И баш у овом делу реализације договореног и уговореног, посао почиње да се развлачи и успорава. И понекад, оно што је уговорено да се заврши за годину дана, може да потраје и две године.

Управо ту, где се ове три промене дешавају са неколико различитих брзина, ми их упорно гледамо као да су један исти процес.

Са технологијом је потпуно иста прича.

Оно што читате у вестима: нови AI модел, нова инвестиција, ново „ово ће променити све” је онај први ниво, еквивалент договора „на реч“. Ту се ствари дешавају из недеље у недељу, а у последње време и из дана у дан. Објављују се нови пробоји у тхенологији и невероватне могућности AI модела пре него што се прашина око њих слегне, а камоли пре него што ико стигне озбиљно да провери шта те нове могућности уопште значе за рад обичног човека.

Али AI алат који ви стварно користите да бисте написали допис, средили презентацију, прочешљали документ или извукли нешто корисно из неуређених података, је већ друга прича. Ви не радите у лабораторијским условима. То је производ који мора да сазри, да не ради, да багује, да се поправи, па тек онда да постане употребљив. И ту ствари већ иду много спорије. То је онај други корак, од договора до потписаног уговора.

Ако сте пробали да конкретан посао пребаците на машину, вероватно знате тај осећај: тражите помоћ, а добијете текст који звучи као да га је писао амерички менаџер продаје. Онда проведете двадесет минута бришући придеве и скраћујући реченице да би на крају текст звучао као да га је написао неко из Београда. И ту се човек с правом запита: добро, где је сад ту обећана брзина у раду и та чувена уштеда времена?

Па нема је (још) увек. Бар не на начин на који се продаје.

Када дођемо до питања колико људи ове алате заиста користи сваки дан, смислено, без позирања и без „ево и ја сам пробао” момента, онда смо на терену праксе. А тај терен је спор и тврдоглав. Препун потешкоћа. И углавном је потпуно имун на еуфорију око било које технологије.

И ово није ништа ново.

Ови обрасци су идентични у сваком технолошком циклусу. Само смо заборавили како су ишле претходне промене, јер кад их гледамо са ове дистанце, изгледају нам као да су се десиле преко ноћи. А нису.

Први iPhone се појавио 2007., а андроид телефони крајем 2008.године. Онлајн продавнице за апликације за паметне телефоне појавиле су се крајем 2008. и током 2009.године. А кад су ваши родитељи, тетке, ујаци, старије колеге стварно прешли на паметни телефон и користили га за обављање свакодневних ствари? Не кад су чули за њега, него кад су почели да га користе самостално а да им неко не стоји над главом и даје упутства шта и где да „притисну“. Кад су почели да шаљу поруке преко Vibera или WhatsAppa, или да читају вести на телефону? За многе од њих се то десило тек 2012. или 2013. Прошло је четири до пет година од доступности технологије до њене масовне, свакодневне употребе.

Са интернетом је ишло још спорије. Интернет прегледачи су се појавили средином деведесетих, али просечан човек код нас није одмах пребацио свој живот на интернет: читање вести, тражење информација, плаћање рачуна, онлајн куповина, електронска документа, свакодневне ситнице. Све је ово стизало полако, са задршком, уз оно наше старо: „чекај да видимо прво да ли то ради како треба”.

И искрено, то није увек лоша логика.

Сваки технолошки талас има исту основну динамику: технологија јури великом брзином, алати покушавају да је сустигну, а људи се полако и са отпором прилагођавају. Разлика је само у томе што је овог пута тај први слој динамике, невероватно брз. Ту је стварно дошло до нечега што се дешава без преседана. За три године прешли смо пут од AI система који звуче као лоше написани семинарски радови до система који могу да напишу сасвим пристојан нацрт правне анализе. Исто важи и за слике: од седам прстију на руци и очију на челу до нивоа на којем морате озбиљно да загледате слику да бисте разазнали да ли је генерисао AI или није.

Али чак и када све ово разумете и прихватите, онај осећај у стомаку са почетка приче неће тако лако нестати. Јер то има везе са нечим много старијим од AI-ја.

Зашто ваш мозак бира да не ради ништа ново?

Наш мозак има биолошку склоност ка очувању тренутног стања. Наука о понашању то недвосмислено документује: између седамдесет и деведесет одсто људи остаје при подразумеваној опцији у готово сваком контексту одлучивања. Људски мозак воли познато и оптимизован је да чува енергију. После целог дана препуног доношења ситних одлука, натезања, позива, порука, рокова и прекидања пажње, последње што нашем мозгу треба јесте још један нови систем који морамо да учимо од нуле.

Хиљадама генерација нам је било корисније да будемо опрезни према непознатом него да га одушевљено прихватимо. То значи да одлажемо коришћење новог алата јер не знамо да ли ће нам стварно помоћи или ће нам само појести два сата времена, а успут и живце.

Ту је још један проблем: превише информација. Наш мозак има ограничену радну меморију. Када нас свакодневно бомбардују вестима о новим AI алатима, када слушамо контрадикторна предвиђања стручњака и уз то додамо мешавину маркетинга са апокалиптичним наративима - та радна меморија се препуни. А када се препуни, наш мозак ради нешто потпуно предвидљиво: враћа се на фабричка подешавања и на оно што познаје. Преоптерећени мозак увек бира најсигурнији пут. А најсигурнији пут је: немој да радиш ништа ново.

У српском контексту, овај механизам има додатну димензију. Поверење у институције и системе је генерацијски нарушено. Када сте научени да свака најава промене набоље најчешће резултира разочарењем или додатном компликацијом, сасвим је нормално да на сваку следећу велику најаву реагујете са подигнутом обрвом и скептицизмом. Зато је пролажење кроз трећи, практични део увођења технологије, код нас често спорији него у окружењима где поверење у системске промене није толико еродирало.

Социолог Еверет Роџерс је пре више од пола века показао како се иновације шире кроз друштво. Више од осамдесет посто људи чека. Чекају да се слегне прашина, да се неко други опече, да интерфејс престане да буде лош, да се види да ли алат ради или је само реч о још једној маркетиншки надуваној причи. И знате шта? Чекање је такође стратегија. Није баш најбоља, али није ни срамотна. Проблем настаје само ако чекате а да притом не гледате шта чекате.

Ако се, дакле, осећате као да нешто пропуштате и да заостајете за нечим, велика је шанса да сте само нормални. Вероватно припадате огромној већини људи који чекају да промена постане толико очигледна и неизбежна да више не могу да је игноришу.

Ваша радна брзина се мери на другом месту

У нашем пословном менталитету увек изгледа импресивно оно што је договорено и решено „на реч”. Али сваки искусан човек зна да стварна вредност настаје тек кроз праксу, на терену, кроз споро и мукотрпно прилагођавање. Исти принцип важи и за усвајање нових технологија. Вредност је у томе да разумете шта тај алат заиста може да уради за ваш конкретан радни процес, и да то примените системски. Ту је једино место где се стварна промена дешава.

Запитајте се који део вашег посла има одређени образац понављања, или је довољно фрустрирајући да би вас натерао да сваког дана одвојите сат времена за експериментисање са AI алатима. Који је то задатак који вас чека сваког јутра, а за који бисте могли да затражите помоћ од машине?

Раскорак између онога што нам технологија најављује, онога што ће постати наш свакодневни AI алат и онога што ћемо заиста усвојити и увести у свој радни процес, вероватно се неће смањивати. Пре ће се десити обрнуто.

Због брзине промене, AI технологија ће и даље прелазити пут који се мери у данима. AI алати ће „путовати“ месецима. А ми ћемо мењати наш начин рада годинама.

Следећи пут кад вас ухвати онај познати осећај да сви око вас нешто јуре, а ви стојите у месту, сетите се ове приче: није исто оно што вештачка интелигенција данас може да уради у лабораторији и оно што ће неко од нас у канцеларији, рачуноводству, продаји или оперативи заиста користити без муке за шест месеци.

Зато нема много смисла да судите себи на основу тога што не можете да се крећете брзином којом AI технологија напредује. Ваша радна брзина се мери на терену праксе. То су две различите брзине, а понекад и две различите стварности.