GenAI

До пре само неколико година, наш однос са рачунарима био је готово савршено предвидљив, формалан и, у извесном смислу, бирократски - налик односу са изузетно ефикасним, али потпуно безличним државним службеником. Ви му дате податке, он их уредно распореди. Ви му дате бројеве, он их сабере без икаквог размишљања. Ви му дате текст, он га сачува тачно онако како сте му рекли. Ако бисте, на пример, у Екселу унели погрешну формулу, програм би вам пријавио грешку; није му ни падало на памет да покуша да „погоди“ шта сте заправо хтели да урадите, нити да понуди било какву сугестију.

А онда се, крајем 2022. године, тај однос драматично променио. Одједном, машине су почеле да раде ствари за које смо дубоко веровали да припадају искључиво људима са талентом и маштом: почеле су да пишу песме и приче, компонују музику, креирају слике и видео-записе и осмишљавају садржај који делује изненађујуће „људски“. Ушли смо у еру GenAI-ја, односно генеративне вештачке интелигенције.

Ту настаје главна забуна. Многи људи данас аутоматски стављају знак једнакости између појма „вештачка интелигенција“ (AI) и овог новог, спектакуларног таласа алата који пишу, цртају и стварају. Међутим, а два појма нису исто, а разлика између њих је много већа него што на први поглед делује.

Традиционална вештачка интелигенција - она коју користимо већ две деценије, често и не схватајући да је у питању AI - понаша се као строги професор, критичар или аналитичар. Она гледа слику и каже: „Ово је мачка“. Она анализира трансакцију са ваше платне картице и закључује: „Ово је сумњиво, постоји могућност преваре“. Она претражује историју филмова које сте гледали и предлаже: „Ово је филм који ће вам се свидети“. Она непрестано класификује, сортира, упоређује и бира. Њена улога није да ствара, већ да препозна, процени и означи. Она не измишља ништа ново, већ са великом прецизношћу ставља етикете на свет који већ постоји.

GenAI, с друге стране, није критичар нити аналитичар који стоји са стране и процењује постојећи свет; он је уметник само на први поглед, или много прецизније - он је изузетно вешт имитатор. Када му покажете хиљаде или милионе слика мачака, он не остаје на једноставној тврдњи „ово је мачка“. Уместо тога, он постепено учи шта све заједно чини да нешто препознајемо као мачку: типичан облик ушију, структуру крзна, положај очију, бркове, па чак и одређене пропорције које наш мозак доживљава као „мачкасте“. Када та правила усвоји, он је у стању да генерише потпуно нову слику мачке - мачке која никада није постојала у стварности, али која делује уверљиво, као да јесте. Он не претражује базу готових одговора и не бира најсличнији постојећи пример; он, условно речено, генерише нови садржај, пиксел по пиксел, реч по реч, корак по корак.

Управо ту почиње наша нелагода. Навикли смо на идеју да је стварање нешто дубоко људско, чин који подразумева свест, емоцију, лично искуство и унутрашњи доживљај света. Међутим, када видимо изузетно лепу слику или прочитамо смислен, логично повезан и стилски коректан текст за који знамо да га је генерисала машина, наш први инстинкт је да помислимо да „иза тога мора неко да стоји“, или да је машина на неки начин постала свесна и разумна, готово жива.

Када разумемо како у ствари функционише GenAI, тек тада схватамо да није креативан на начин на који је човек креативан. Он нема инспирацију, нема унутрашњи порив, нема тугу, радост или намеру. Оно што има јесте изузетно развијена способност уочавања образаца и статистичких правилности у огромним количинама података. Можемо га замислити као некога ко је симболички узео све књиге, све текстове, сву музику и све слике света, разложио их на најситније могуће делове (токене) и сада те делове поново слаже у нове комбинације, строго пратећи правила која је током „учења“ сам препознао. Суштински, ради се о интелигентном комбиновању већ виђеног. Када GenAI напише пословни план, он не узима у обзир стратегију, визију или будућност компаније. Он једноставно „зна“, на основу милиона других пословних планова које је „видео“ током тренинга, да после уводног дела обично следи анализа тржишта, да се у том делу користе одређене речи, и да затим долазе финансијске пројекције. Он у сваком тренутку предвиђа шта је статистички највероватније да буде следеће. То није људска креативност, већ статистичка имитација креативности.

У нашем контексту, ово је кључно разумети како не бисмо упали у две подједнако опасне крајности: у панику да ће нас машине у потпуности заменити, или у слепо, некритичко веровање да машине све знају и да су њихови резултати непогрешиви.

GenAI је, пре свега, алат који ефикасно уклања један од најчешћих проблема у креативном и интелектуалном раду - онај тренутак кад не знаш одакле да кренеш. Сви добро познајемо тај моменат у којем треба да напишемо важан извештај, формулишемо предлог пројекта или осмислимо визуелни идентитет производа, а испред нас се налази празан бели папир. GenAI ту долази као средство које нам омогућава да прескочимо тај први, психолошки најтежи корак. Он нам даје нацрт, скицу, почетну верзију од које можемо да кренемо. Та прва верзија је често просечна, понекад непотпуна или чак погрешна, али њена највећа вредност је у томе што уопште постоји и што разбија почетну блокаду.

У Србији, где је „сналажење“ често важније од процедуре, а импровизација једина константа, GenAI се не појављује само као новинa, већ као идеално оруђе за преживљавање. На нашем терену, где се задаци често дефинишу „у ходу“, а правила тумаче флексибилно, ова технологија легитимизује наш начин рада. Она омогућава да се форма задовољи тренутно, тако што извештај изгледа професионално, мејл звучи дипломатски, визуали „разбијају“ а презентација делује светски, док се суштина и даље решава на један од начина који овде често функционишу: усменим договором и личном интервенцијом.

Ту лежи и кључна разлика у односу на раније таласе дигитализације. Сетимо се мука са увођењем ригидних ERP система или CRM платформи. Ти алати су захтевали ред, прецизне податке и дисциплину - све оно што нашем пословном екосистему хронично недостаје. Зато су често остајали као скупи и практично недовољно искоришћени системи. GenAI, насупрот њима, не тражи уређен систем да би дао резултат. Он је толерантан према хаосу. Он ће од наше полуинформације направити целовиту причу. То га чини заводљивим, али и опасним: пружа нам савршену фасаду уређености иза које можемо да наставимо да радимо по старом, без стварне модернизације процеса.

Па ипак, GenAI је пустио корење, не због корпоративних директива, већ због елементарне људске потребе за растерећењем. Разлог је врло једноставан: нико више нема живаца за административну гимнастику која не доноси ни новац ни задовољство. Можда смо скептични према помпезним најавама „дигиталних револуција“ - и с правом смо, јер смо их се наслушали - али смо истовремено врло прагматични. Наше тржиште, које се тако жилаво опире системима који захтевају гвоздену дисциплину, никада није одбило алат који нуди пречицу. У томе лежи, парадоксално, вероватна будућност овог односа: прихватићемо вештачку интелигенцију не зато што јој слепо верујемо, већ зато што нам штеди најскупљи ресурс - време.